Pi­še: Velj­ko Ra­čić


To što lič­no mi­slim o bri­tan­skoj kru­ni i o nje­nom dje­lo­va­nju, kao i o dje­lo­va­nju svih nje­nih iz­da­na­ka i na­sled­ni­ka kroz isto­ri­ju, pa i u slu­ča­ju na­šeg na­ro­da ni­je mno­go ni va­žno ili, ba­rem zbog pri­stoj­no­sti, ni­je za ove re­do­ve...
S dru­ge stra­ne, ono što mo­ram pri­zna­ti pred­stav­ni­ci­ma po­me­nu­te kru­ne, prin­cu Čar­lsu i nje­go­voj su­pru­zi, voj­vot­ki­nji od Korn­vo­la Ka­mi­li, je­ste či­nje­ni­ca da pri­li­kom svih zva­nič­nih po­sje­ta dr­ža­va­ma ši­rom svi­je­ta za­i­sta po­ka­zu­ju vi­sok ni­vo po­što­va­nja broj­nim in­sti­tu­ci­ja­ma u tim ze­mlja­ma. Da­kle, osim zva­nič­nih po­li­tič­kih pred­stav­ni­ka oni po­sje­ću­ju i broj­ne kul­tur­ne, isto­rij­ske in­sti­tu­ci­je i vjer­ske or­ga­ni­za­ci­je, i dru­ge aso­ci­ja­ci­je. Ta­ko je bi­lo i ovog pu­ta na nji­ho­voj bal­kan­skoj tur­ne­ji. Me­đu­tim, Cr­na Go­ra da bi oprav­da­la pr­vi dio svog ime­na, svoj­ski se po­tru­di­la da pri­je sve­ga gru­bo iz­ma­ni­pu­li­še i, za­što ne re­ći na­rod­ski, ‘’pre­ve­sla’’ i sa­mog bu­du­ćeg en­gle­skog kra­lja, ali i ve­ći dio Cr­ne Go­re, pa na kra­ju i vlast sa­mu se­be. Do­sto­jev­ski na jed­nom mje­stu ka­že: ,,Bu­di­te si­gur­ni da svi oni ko­ji svoj na­rod pre­sta­ju da ra­zu­mi­ju i gu­be ve­zu s njim, od­mah i u is­toj mje­ri gu­be vje­ru oče­va, po­sta­ju ate­i­sti i rav­no­du­šni lju­di’’!
Na­i­me, kao što je po­zna­to, sve po­sje­te zna­čaj­nih go­sti­ju iz ino­stran­stva Cr­noj Go­ri or­ga­ni­zu­ju se u ko­or­di­na­ci­ji cr­no­gor­skog dr­žav­nog pro­to­ko­la i go­sti­ju... Me­đu­tim, dr­žav­ni pro­to­kol Cr­ne Go­re če­sto bu­de za­bo­ra­van, da ne ka­žem neo­zbi­ljan, pa u pro­gram po­sje­te ne uvr­sti ono naj­vred­ni­je što tre­ba pred­sta­vi­ti.
Pri­li­kom po­sje­te Ce­ti­nju prin­če­vi očaj­ni do­ma­ći­ni su na vol­še­ban i pot­pu­no ap­sur­dan na­čin, iz sa­mo nji­ma zna­nih raz­lo­ga, sma­tra­li da je što se ti­če tra­di­ci­je i isto­ri­je do­volj­no po­ča­sti­ti vi­so­kog go­sta pr­šu­tom i ko­zjim si­rom, pri­je ne­go­li ga od­ve­sti u Ce­tinj­ski ma­na­stir, re­ci­mo?! Ma­na­stir ko­ji je pre­ko pet sto­ti­na go­di­na sje­di­šte du­hov­ne vla­sti Cr­ne Go­re, ko­ji je po­di­gao Ivan Cr­no­je­vić, osni­vač Ce­ti­nja. U tom ma­na­sti­ru je sje­di­šte naj­sta­ri­je in­sti­tu­ci­je u Cr­noj Go­ri, ko­ja je iz­ro­di­la dr­ža­vu, na či­jem su če­lu da­nas prin­če­vi očaj­ni do­ma­ći­ni, a ko­ja je bi­la i osta­la kič­me­na mo­ždi­na i ži­vo­no­sna ma­tri­ca nje­nog du­hov­nog i dr­žav­nog bi­ća i iden­ti­te­ta. Ova­kav „za­o­bi­la­zak’’ po­me­nu­te du­hov­ne in­sti­tu­ci­je za­i­sta ču­di, i pred­sta­vlja po­stu­pak kva­zi­e­stet­ske po­vr­šno­sti bez pre­se­da­na, uto­li­ko je čud­ni­je ako zna­mo da Cr­na Go­ra ne­ma ni­ka­kvu tra­di­ci­ju se­ku­la­ri­zma. Na­rod, či­ji je glav­ni grad bio ma­na­stir, a dr­ža­va cr­kve­no ima­nje ne mo­že pre­ko no­ći pri­hva­ti­ti ko­lek­tiv­no pre­u­mlje­nje, po­put ne­kog la­ga­nog estet­skog po­lu­za­hva­ta.
Jed­no u osno­vi kon­zer­va­tiv­no dru­štvo, sa svim ele­men­ti­ma pa­tri­jar­hal­no­sti, ko­je kon­tem­pla­tiv­no u se­bi sa­dr­ži etič­ke prin­ci­pe (čast, ju­nač­ko po­šte­nje, vi­te­ško ljud­sko do­sto­jan­stvo), da­nas se ve­o­ma te­ško bo­ri sa svim mo­der­nim, sa­vre­me­nim so­cio-kul­tu­ro­lo­škim pro­mje­na­ma. Pre­ve­li­ki put je pre­đen za vi­jek i po, od te­o­kra­ti­je do evro­fa­na­ti­zma i mo­der­nog se­ku­la­ri­zma do gra­đan­skog dru­štva. Pri če­mu se poj­mo­vi ‘’gra­đan­sko dru­štvo’’ i se­ku­la­ri­zam na cr­no­gor­ski na­čin tu­ma­če pot­pu­no na­ka­rad­no, ‘’za po ku­ći’’.
Me­ni se či­ni da se sve to ra­di na je­dan kva­zi­e­tič­ki na­čin ko­ji ni­je iz­vor­no cr­no­gor­ski... Ov­da­šnje dru­štvo je pri­kli­je­šte­no iz­me­đu du­kljan­sko-mi­to­man­sko he­do­ni­stič­kog fe­ti­ša od ne­zna­nja s jed­ne, i s dru­ge stra­ne na­ma stra­nog evrop­skog an­ti­hri­šćan­skog du­ha, što na re­la­tiv­no kra­tak rok mo­že da od­ve­de u pro­ces pot­pu­ne ne­ga­tiv­ne auto­i­den­ti­fi­ka­ci­je (na­rod­ski re­če­no, do su­da­ra­nja sa sa­mim so­bom) i to­tal­ne auto­de­struk­ci­je.
Po­ku­šaj oži­vlja­vlja­va­nja du­klja­ni­zma pod­sje­ća me na po­ku­šaj oslo­ba­đa­nja pro­kle­tog ca­ra Du­klja­ni­na od la­na­ca, ko­ji­ma je po pre­da­nju ve­zan za Ve­zi­rov most i ko­ga s vre­me­na na vri­je­me tre­ba pri­ku­ca­ti če­ki­ćem za sva­ki slu­čaj. Uza­lu­dan je to, ipak, po­sao.
No, da se vra­tim prin­če­voj po­sje­ti... Ja­sni su svi­ma na­ma raz­lo­zi zbog ko­jih su nje­go­vi očaj­ni do­ma­ći­ni za­o­bi­šli du­hov­no sje­di­šte dr­ža­ve ko­jom upra­vlja­ju, re­kao bih, pre­vas­hod­no vo­đe­ni ne­kim svo­jim par­ti­ku­lar­nim, se­bič­nim, dnev­no­po­li­tič­kim raz­lo­zi­ma (u go­di­ni iz­bo­ra), ali i iz pse­u­do­re­li­gi­o­zno-ni­hi­li­stič­kih, blas­fe­mij­skih i eta­ti­stič­kih raz­lo­ga, za ko­je na­iv­no sma­tra­ju da im mo­gu bi­ti od ko­ri­sti, šta god to zna­či­lo...
Ko­ji je ni­vo se­bič­no­sti ovih prag­ma­ti­ka u pi­ta­nju vi­dje­li smo i na pri­mje­ru za­o­bi­la­že­nja zva­nič­ne prin­čev­ske po­sje­te pre­sto­lo­na­sled­ni­ku i unu­ku kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća, ko­ji je iz­da­nak lo­ze za­slu­žne za ov­da­šnje dr­ža­vo­tvor­no bi­će?
Sve ono što je da­lo lič­na i ko­lek­tiv­na preg­nu­ća u stva­ra­nju Cr­ne Go­re da­nas pa­da u vo­du, po­li­tič­ke eli­te ko­je da­nas vla­da­ju ovom ze­mljom sve su pri­gra­bi­le za se­be na je­dan me­di­o­kri­tet­ski, se­bi­čan i kva­zi­e­tič­ki na­čin. Oni se i pre­ma ova­ko vi­so­kim go­sti­ma po­na­ša­ju ta­ko la­kon­ski le­žer­no kao da ih do­če­ku­ju u svo­joj ku­ći... Osta­la je za­bi­lje­ze­na pi­kan­te­ri­ja gdje je­dan mi­ni­star dr­ži pod ru­ku bu­du­ćeg en­gle­skog kra­lja, kao da su dru­go­vi iz dje­tinj­stva. Čak i iz­lo­žba, or­ga­ni­zo­va­na u čast prin­ca Čar­lsa u Vla­di­nom do­mu na Ce­ti­nju, bi­la je po­lu­pri­vat­nog ti­pa i for­ma­ta, uklju­či­va­la je sa­mo vla­sti­ma po­želj­ne go­ste, a boj­ko­to­va­li su je go­to­vo svi va­žni­ji auto­ri.